Говор Драгана Пјевача, председника Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих са простора бивше Југославије у Двору, 03.08.2014. године.
Поштовани пријатељи,
Желио би да се данас поклонимо и сјетимо се, овде сахрањених 64-ро невино страдалих српских жртава, углавном цивила, који у убијени почетком августа 1995. године у војно редарственој акцији под називом ”Олуја”.
Међу њима су били и Петар и Љубица Шашо, чији син Владо је данас са нама.
По ријечима свједока који их је последњи пут видио живе приликом заробљавања, рекли су да желе остати и живјети у Хрватској.
Петар (68 г.) и Љубица (70.г.) су убијени само зато што су повјеровали позиву тадашње службене власи у Хрватској и њеном предсједнику – да могу остати на свом имању у селу Љесковац и да могу изабрати гдје желе да наставе свој живот.
Након деветнаест година трагања напокон су идентификовани њихови остаци и породица их је на достојан начин сахранила почетком јуна у Београду.
Кад сам имао 8 година, давне 1964 године, живјели смо у Перушићу, малом мјесту крај Госпића. Били смо једина српска породица у мјесту.
Преко пута нас у заједничком дворишту живјели су комшије Хрвати -Иван и Ана. Нас је било седморе дјеце, а они су имали петеро.
Били смо сви као једна фамилија.
По властитом признању Иван је био у усташама и то је мој отац, који је био у партизанима од 1941. године и коме су усташе у Јадовном убиле два рођена брата знао.
Сјећам се како нам је отац причао да је Иван добар човјек и да је морао отићи у усташе, да и њега не би убили.
Перушић је тада био на главној магистрали према мору и туда су пролазили немачки туристи са лијепим аутомобилима.
Ми дјеца смо им махали, а они би понекад зауставили аутомобиле и поздрављали нас дарујући нам слаткише.
Мој отац никада није бранио, да им машемо и примамо слаткише иако је знао да је међу њима било и оних који су ратовали против њега.
Од рата и 1945. године до те 1964, године било је протекло 19 година.
Шта се то дешава са Србима протераним из Хрватске и зашто се ти несретници који су се деведесетих година у Хрватској нашли између чекића и наковња, данас 19 година после рата и даље у Хрватској, од доброг дијела грађана Хрватске сматрају окорелим непријатељима, као да је рат јучер завршио?
Да ли Хрватска, не може или не жели спречити мржњу према Србима ?
Зар нису мало веће зло направили и Немци и усташе па је после другог свјетског рата живот текао даље и зло је било лоцирано на оне који у га починили, а не на цео народ ?
Сутра је годишњица „Олује“.
Она је донијела крај рата у Хрватској.
Прилика је то да се подсетимо невино страдалих у Хрватској и изразимо суосећање са њиховим породицама, те осудимо све оне који су починили злочин без обзира на националност.
Исто тако, данас смо ту да подсјетомо да је, по евиденцијама наших Удружења у „Олуји“ и непосредно након ње, убијено преко 1200 српских цивила, од којих је више од пола имало преко 60 година.
Правоснажно за те злочине није осуђен нико, а најновија пресуда за злочине у селу Грубор нам показује да озбиљног процесуирања за злочине над Србима почињеним у акцији „Олуја“ неће никад ни бити.
Подсећамо да и данас, деветнаест година после рата, на познатим гробним местима у Хрватској леже тела 238 српских жртава и да Хрватска није у стању да то питање једном већ ријеши.
Од тога је 215 жртава из акције „Олуја“.
Сутра се у Хрватској обиљежава свијетла страна „Олује“, ону тамну у Хрватској већина не жели да види.
Већинска Хрватска не жели да „ ружним чињеницама погледа у очи“.
А једна од њих је да су и данас пусти крајеви Баније, Кордуна, Лике и Книна са околином из којих су протерани људи које је требало молити да тамо остану.
У име Координације српских удружења породица несталих и погинулих из бивше Југославије желим овдје да кажем да ми вјерујемо да ће, за нашег живота доћи и тај дан да већинска Хрватска суосјећа и са нашим невино страдалим жртвама и да ће осудити сваки злочин, као што ми суосјећамо са породицама свих невиних жртава у Хрватској и гнушамо се сваког злочина који су починили припадници нашег народа.
