Косово, земља несталих и убијених (1): Уместо правде стигло Унмиково писмо

Право на истину, право на правду, основ су свих конвенција о људским правима. Оне гарантују минимум људског достојанства, али једна категорија је ускраћена и за тај минимум. То су цивилне жртве рата и њихове породице, које и дан-данас не знају како су њихови најмилији убијени и околности под којима су нестали на Косову и Метохији.

(Ј. Л. Петковић – Вести | VESTIonline)

Kosovo 1-1

Изложба „Нестали“ у дворишту Дома културе у Грачаници

Породицама око 1.750 несталих људи српске и неалбанске националности нису помогле истраге, ни комисије, ни апели. Како време пролази, медији их се углавном сете само о поменима. Трагајући за правдом, породице су осуђене на зачарани троугао Београд-Приштина-Брисел. А политичари, заговорници помирења, упорно жмуре на њихове патње. Какав је однос према породицама несталих, најбоље илуструје чињеница да једна тако озбиљна и важна тема три године никако да дође на дневни ред Бриселских споразума. А, може ли се тако градити будућност?

Није лако рећи ни – извини. Саветодавна комисија за људска права УН на Косову до сада је дала мишљење поводом 342 жалбе (од прихваћених 527) већином српских породица чије несреће потичу из 1999. године (али има и случајева из 1998). Оне траже правду и сматрају да мисија Унмик која је на Косово дошла да донесе мир и ред, није урадила ништа да заштити њихове најмилије, односно да није спровела одговарајућу истрагу када је реч о отмицама, нестанцима и убиствима њихових најмилијих. И у праву су. То показује и најновији извештај Саветодавне комисије, сачињен за период 2013. године у који су „Вести“ имале увид.

Ко је одговоран

– Унмик је, како се наводи у једном од извештаја бившег међународног омбудсмана на КиМ, био је нека врста сурогат државе на КиМ. Дакле, он је обављајући власт у име државе (тада СРЈ, потом Србије), имао и објективну одговорност (као јавна власт у чијем је делокругу заштита људских права свих грађана на КиМ), као и одговорност за последице рђавог обављања јавне власти, то јест допуштање убистава и киднаповања, непредузимања истрага и некажњавања злочинаца – каже Душко Челић.

Прошле године донето је 56 мишљења у вези са 79 жалби (поједина мишљења се односе на по неколико случајева) углавном по пријавама породица несталих против Унмика. Готово у свим тим случајевима Саветодавна комисија је утврдила грешке Унмика и препоручила да их јавно призна. Као и претходних шест година, препоручено је да, осим извињења Унмика, Еулекс, који је сада задужен за владавину права на Косову, спроведе истрагу и омогући породицама надокнаду за претрпљену бол. Све ове године мисија Унмика никада није у потпуности уважила препоруке Саветодавне комисије. Осим јавног признања кривице, упорно одбија надокнаду штете.

– Подносиоци пријава добијали су писма од у којима се изражава „дубоко жаљење“. Међутим, то је далеко од испуњавања препорука – стоји у извештају који је потписао Марек Новицки, председавајући Саветодавне комисије за људска права УН на Косову.

Kosovo 1-2

Нико није одговарао за 1.750 несталих

Иако је и сам Унмик, путем Саветодавног већа за људска права, у више десетина одлука донетих поводом киднаповања и убиства Срба на КиМ, признао сопствену одговорност за кршење права на живот и права на приступ правди, он до дана данашњег није учинио ништа у правцу извршавања одлука тог већа. Шеф Унмика избегава чак и да у упути јавно извињење породицама жртава, као и да им пружи макар симболичну материјалну сатисфакцију за душевну бол и патњу проузроковану убиствима, киднаповањима и нечињењем да се такво страдање спречи и починиоци приведу правди. Одговорност Унмика констатована је и у извештају који је парламентарна скупштина Савета Европе објавила 17 . децембра 2013 . године. Интересантно је да тим поводом власти Републике Србије до дана данашњег нису реаговале – каже Душко Челић, предавач Правног факултета Универзитета у Приштини.

Након признања да Унмик није ваљано обављао истраге, породице практично немају коме да се обрате. Не могу Европском суду за људска права у Стразбуру тужити Унмик (ни Кфор) јер је реч о међународним организацијама које имају имунитет. Не могу да туже ни Косово, јер није држава.

– Једино могу да туже неку од држава појединачно чије су јединице или људство учествовале у раду Кфора и Унмика. Али, треба доказати да је повреда људског права проистекла као последица самосталног деловања одређене јединице или особе, изван командног ланца, што је веома тешко, готово немогуће. То је показала и пресуда Суда за људска права у случају Бехрами против Француске – објашњава Челић.

Колико је тема несталих осетљива, најбоље доказује уметничка инсталација аутора Горана Стојчетовића „Missing“ са фотографијама несталих. Поводом мартовског погрома, то вансеријско дело постављено је испред Дома културе у Грачаници. Дело су до одредишта са аутором пратили и чланови Удружења породица киднапованих и несталих Косовске жртве и чекали 16 сати на прелазу Мердаре.

– Та порука се односи на све који су убијени, нестали и којих више нема у нашим животима. На путу смо доживели још кршења људских права. И поред најаве удружење и добијања сагласности о несметаном преласку, 16 и по сати су породице жртава провеле на Мердару, јер косовске власти нису дозволиле да прођу. На крају је инсталација постављен, али сада тек предстоји борба да се изложба одржи у Приштини. То је наша жеља јер су и албанске породице имале изложбу фотографија у Београду. Када је реч о жртвама, не правимо разлику, било да су српске или албанске националности, желимо да злочинци одговарају без обзира на националну припадност. Упутили смо захтев градоначелнику Приштине. Још чекамо одговор – каже Милена Парлић, секретар удружења Косметске жртве.

Author: Koordinacija

Share This Post On