Орден за злочин [Интервју: Д. Пјевач]

Није добро кад се решавању проблема особа несталих у последњим ратовима на простору бивше СФРЈ прилази неискрено, а посебно није добро кад се то осетљиво питање користи у политичке сврхе. Овако Драган Пјевач, председник Координације српских удружења породица несталих са подручја бивше Југославије, коментарише све учесталију злоупотребу судбине несталих у актуелним односима између Загреба и Београда.

(М. Љубичић – Вести | фото: А. Чукић | VESTIonline)

 

Dragan-Pjevac++
Драган Пјевач, председник Координације српских удружења породица несталих са подручја бивше Југославије

Хрватски званичници тај проблем наводе као главни разлог због чега не повлаче тужбу за геноцид против Србије.
– Шефица хрватске дипломатије Весна Пусић тражи отварање војних архива у Србији, где мисли да се налазе подаци о несталим Хрватима. Тај захтев није споран, али је спорно што Загреб, иако то може већ сутра да уради, никако да почне са ископавањем 150 (по њиховој евиденцији) Срба убијених у „Олуји“, чија су гробна места позната јер су покопани под надзором УН и то као НН лица.

Зашто се то одлаже, какви су аргументи?
– Хрватска је лане у мају ексхумирала 14 остатака војника НДХ, на острву Јукљани у децембру 2012. откопане су кости 214 немачких војника. Немам ништа против, али шта је са српским жртвама? Годишње их се ексхумира свега педесетак, а кад се појаве било какви подаци о хрватским жртвама, ископавању се прилази одмах.

Били сте код председника Хрватске Иве Јосиповића, шта он каже о том проблему?
– Да, крајем новембра прошле године код Јосиповића је била трочлана делегација удружења породица несталих из Хрватске Суза, међу којима сам био и ја. Примљени смо с уважавањем, али је већина наших питања (ексхумација Срба са 270 познатих гробних места, споре идентификације, потраживање још око 1.900 несталих Срба) остала без одговора. На званичном сајту председника Хрватске тај сусрет са нама није ни забележен, а заједничку фотографију коју су његови службеници обећали да ће нам послати, још нисмо добили.

У Хрватској је предложена додела нове медаље Медачки џеп, да ли сте питали Јосиповића шта мисли о томе?
– Хрватска војска је 9. септембра 1993. у селима Дивосело, Читлук и Почитељ у Лици зверски побила 88 Срба, од којих 36 цивила. Међу убијенима је било 17 жена, од којих је једна и моја мајка. Злочинци су се такмичили у монструозности – старице су палили у њиховим кућама, клали, једну су набили на колац. Заробљене српске војнике су везали и вукли аутомобилима, вешали их и тако обешене гађали ножевима. Села су опљачкана, а куће сравњене са земљом. На 20. годишњицу овог злочина хрватски министар бранитеља Предраг Матић у Госпићу је обзнанио да ће предложити председнику Хрватске да се установи одликовање Медачки џеп. Рекао сам Јосиповићу да такав предлог вређа жртве и њихове породице.

И како је он реаговао?
– На моје запрепаштење Јосиповић је казао да о томе нема појма, узео је телефон и покушао да зове министра Матића и пита га о чему се ради. Прошла су два-три минута, везу није добио, а време за наш састанак је истекло. Дакле, нисам од Јосиповића добио никакав одговор нити коментар тог скандалозног предлога којим би се одликовале убице невиних српских цивила у селима Медачког џепа.

Како се породице српских жртава осећају после ослобађајуће пресуде хрватским генералима у Хагу?
– Осећају неправду и двоструке стандарде међународне заједнице. Министар одбране Хрватске Анте Котромановић је лане, на годишњицу „Олује“, узвикнуо: „Сад смо чисти као суза!“ Чија суза, зар оних 1.200 српских цивила који су побијени у „Олуји“? После ослобађајућих пресуда Готовини и Маркачу у Хрватској је ескалирала мржња према Србима, разбијају се ћириличне табле, руше се споменици српским жртвама, аплаудира се Шимунићу на фашистичком поздраву, тражи се медаља за акцију у Медачком џепу…

Косовска траума

Шта се дешава са српским жртвама на Косову?

– На Косову и Метохији је дошло до комплетног застоја у процесу проналаска несталих Срба којих је на потражним листама преко 500. Упркос сталним обећањима власти нема напретка. Породице жртава су у сталној трауми и надају да ће напокон на дневни ред преговора Београда са Приштином доћи и питање несталих, а у оквиру тога и трговина људским органима.

Ви сте тужили државу Хрватску за убиство ваше мајке, како сте прошли?
– Заједно са браћом и сестрама поднео сам 2003. тужбу против државе Хрватске за накнаду штете. Првостепени суд је 2010. одлучио да имамо право на исплату обештећења, али је другостепени две године касније вратио предмет на поновно суђење. Ситуација за српске жртве се променила нагоре и за очекивати је да нас чека одбијање тужбеног захтева за накнаду штете за душевне болове и вероватно испорука високог рачуна за судске трошкове, као што је то учињено са већином породица других српских жртава. Рекао сам и то Јосиповићу и питао га како држава истовремено ослобађа трошкова кривичног поступка ратног злочинца Мирка Норца?! Рекао ми је само да је сагласан са тим да се породице жртве ослободе трошкова судских поступака.

Готово сва удружења породица несталих из бивше Југославије истичу само своје жртве, на шта их подстичу и власти, може ли се у таквим околностима очекивати трајно решење овог тешког проблема?
– Око питања узрока ратова и кривице за њих за нашег живота се сигурно нећемо сложити, али зараћене стране бивше Југославије могу макар да преброје и попишу све жртве, ако већ не могу да процесуирају све злочинце. Свим жртвама, без обзира на нацију и веру, који су страдали, а никоме нису учинили никакво зло, треба одати поштовање, а њиховим породицама дати обештећење. Без једнаког уважавања свих жртава нема даљег напретка у проналажењу несталих, али ни искреног помирења међу народима.

Како на то гледају удружења породица бошњачких, албанских или хрватских жртава?
– Нажалост, нисам упознао ниједно такво удружење чији су представници спремни да јавно говоре и признају жртве оних других и осуде злочине које је починио народ којем они припадају.

Какав је однос институција државе Србије према проблему несталих?
– Без помоћи државе није могуће решавати овај проблем. Србија је у већем делу решила питање новчане накнаде породицама погинулих бораца, али није и породицама несталих и цивилних жртава рата. Не постоји јединствена евиденција српских жртава у протеклим ратовима, нема у довољној мери меморијализације српских жртава, а о обештећењу да не говорим. Комисија за нестале Србије је неорганизована, сарадња са нама је недовољна, а изостала је и материјална помоћ државе за наш рад.

Зна ли председник Србије за ваш рад и проблеме?
– Координација је упутила још средином 2012. молбу председнику Николићу да нас прими, али до данас нисмо добили одговор. Почетком прошле године Удружење несталих из Хрватске Суза напокон је примио председников саветник Оливер Антић. Био сам у делегацији, стајали смо 15 минута и чекали да Антић доврши телефонски разговор са неким. Кад је спустио слушалицу, обратио нам се без добродошлице и без могућности да му се представимо, и рекао да имамо 10 минута да му кажемо шта смо хтели. То је заиста била неугодна ситуација јер је било предвиђено да сусрет траје до 45 минута. Одустали смо и замолили Антића да дођемо други пут, заказали термин, али је и он у међувремену отказан на неодређено време.

Претпостављам да вас такав однос вређа?
– Ми имамо право да нас друштво третира са посебном пажњом и да делимично надокнади наш губитак. Породице несталих и погинулих су највеће жртве протеклих ратова и однос друштва према нама је веома важан.

У Америку и назад

  • Драган Пјевач је рођен 1956. у Читлуку, општина Госпић, Хрватска. Дипломирао је на Правном факултету у Загребу.
  • Током рата у Крајини радио је као секретар Српског културног друштва „Сава Мркаљ“ у Топуском и био на челу општинске владе у Вргинмосту.
  • У акцији „Олуја“ са супругом и двоје деце прогнан је у Србију, одакле су 1998. као избеглице отишли у САД. Након седам година вратио се у Београд где и данас ради као адвокат.
  • Учествује у раду више невладиних организација које се баве судбином породица несталих и убијених, а однедавно је председник Координације српских удружења несталих особа са простора бивше Југославије и члан Управног одбора Удружења несталих из Хрватске Суза.
is viagra a hormone generic viagra mebendazole canada pharmacy generic tadalafil viagra canada online

A a and overall has, was to the was was just tadalafil the purse, tried smell the of definitely you and that.

Аутор: Koordinacija

Поделите овај чланак на